Атлантида

Излазећи из аутобуса и пробијајући се кроз хрпу људи кренуо сам ка кући. Као и сваким даном, после завршене рутине шетања пса и још неких ситних послова, погасио сам сва светла у кући сем једног, скувао кафу и завукао се у кутак и дао читању књиге. Палећи цигарету насмејао сам се, без разлога, само сам био срећан, после дужег времена једноставно срећан. Сваким гутљајем кафе, прочитаном реченицом и новом цигаром све сам више тонуо у свет књиге коју сам читао. Уобичајно тешко ме је било "пробудити" током уживања у доброј књизи, али сад ми је нешто омело пажњу, нешто сасвим безвучно, а опет тако јако. Испивши гутљај кафе, спуштајући главу према књизи опет сам осетио и још један глупи смешак вратих немој соби. Био је то њен мирис. Мирис помешан са њеним омиљеним парфемом и трунчицом ње саме. Био је једва осетљив, а опет имао је такво дејство као да је она поред мене, у мом загрљају. Све више сам излазио из света књиге које сам читао како бих маштао о њој. Било је то сасвим ненамерно и неприметно. Са осмехом сам размишљао о данашњем времену проведеном са њом. Осећао сам је поред мене, њене руке на мојим бутинама и њену главу наслоњену на моје груди, као да ми је неведљива сила задавала притисак. А онда бих се на секунду пренуо из "сна" и осетио благу тугу што није поред мене да би истог тренутка благи мирис њеног парфема замирисао и то је било довољно за још један глупи смешак. Маштао сам о њој занемарујући што и даље окрећем странице и прелазим очима преко, сада већ, "празних" редова. Дим полуизгореле цигарете се извијао према плафону, кафа се хладила, књига постала безначајна, то вече она је била моја дрога.

Докле ћете људи да више будете јебено несрећни? Читате цитате по нету типа "ако нешто не волиш промени" и климате главом, а онда се вратите депресивним песмама и почетној страни на фејсу и опет празан поглед једно 3 сата. 
За срећу је потребно мало? Јесте!
Колико ово год глупо звучало рећићу вам пример из сопственог искуства. Од септембра па негде све до јануара су прошли моји најгори дани живота. Када сам са људима имао сам неки осмех који ми је био само маска да се не би сажаљевали и глумили неку лажну бригу и онда дођеш кући и осећаш се безнадежно, празно, ништа не бих радио и не постоји ништа на свету што би те усрећило. Неко време сам чак и помишљао на самоубиство, никад то не бих наравно урадио, али ми је то тако деловало као лак излаз из свега и у то време и веома логично.
Сада иде део "како си сад срећан"? Па све је почело када сам погледао филм "Тајна" и препоручио бих га сваком без обзира на садашње стање. Не бих се бавио сад филмом, али је веома корисан иако на први поглед делује као фора само. Филм је мало површан, али сам претраживао после тога доста и сазнап и за такозвани "Закон привлачења". Све се своди на неки начин на то да су универзум и Ваш ум повезани и да се све Ваше негативне или позитивне мисли враћају и докле год мислите негативно то исто ће Вам се управо и дешавати.
Тако ја мислећи да је све то једна велика глупост решио сам да покушам. Моја једина жеља је била да као средњошколац будем срећан, одличан у школи и да нађем цуру, јер је управо ту депресију делимично и изазвала једна. Тако сам ја почео позитивно да мислим и да поштујем тај "закон" (изгуглуј те ако Вас занима да не дужим причу пошто је веома сложена тема). Увек кад би ми се десило нешто размишљао сам "Ко зна зашто је то добро?" и увек негативно пребацивао у позитивно. Замишљао сам књижицу саму са свим петицама, иако се раније нисам нешто претерано трудио око школе.

Мало по мало ја сам заборавио на то све док пре неко вече нисам нашао папир са мојим жељама и схватио сам да под 1. расположење ми се много променило на боље, што нисам могао и да не видим баш, али оно што сам на неки начин мало заборавио су ове две жеље. У школи сам без много муке дошао до петица из 5-6 предмета, имам само једну слабу, нашао сам девојку и укапирао да то делује уствари.
Тако да људи ја бих вам најискреније препоручио да погледате филм и распитате се мало, или бар само размишљајте позитивно и поштујте људе око себе и помозите има да се и они боље осећају што ће аутоматски утицати на вас.

За крај вероватно се неко питао како увек из нечег може да се извуче нешто добро, шта је са оним "ко зна зашто је то добро"? Иако то нисам прво примећивао док сам био у депресији, ја сам нашао најбољу другарицу без које ми се не би десиле много ствари које су се издешавале задњих два месеца. Тако да увек се запитајте зашто је то добро. 

Изгледала је прелепо у мраку, а опет тако нестварно. Зауставио сам је на тренутак, само како бих се на неки начин уверио да је ту. Стала је и подигла поглед према мени. На тренутак док јој је улична лампа осветљавала њено лице све око мене је нестало, људи више нису постојали, осећао сам као да лебдим у неко бесконачном простору окруженом звездама док је у средини стајала она, тако сићушна и нежна. Плавим очима, пуних суза, са својим јединстеним, утешним, осмехом гледала је у мене. Пољубио сам је и загрлио. Осећао сам се тако беспомоћно, јер нисам знао како да јој помогнем.
Са њом сам се осећао као некада, у њој сам нашао тај део себе за који сам мислио да је давно изгубљен. Смејали смо се заједно, у нашем малом свету, док би делили задњу цигарету. Опет је у мени пробудила То осећање, које је дубоко у мени остало као искра која се спремала да заувек нестане док није наишла она и опет је распламсала..

Како живети вечно? Шта то значи? Да ли да неко може бити бесмртан?
Као клинац сам имао период када сам редовно плакао јер ми је било криво што не можемо да сви живимо заувек. Одувек сам желео да људи нађу неки лек помоћу којег би могли сви да живимо док нам паметни американци не одреде датум смака света. Сада схватам да уствари није битан временски период живота, већ шта смо урадили за све то време. Ко онда живи вечно, ко је бесмртан? То су сви ти људи који су оставили неки велики тј. битан траг у досадашњој историји. Већина људи живи за дан када ће сазнати због чега су рођени и то углавном брине тинејџере и то иритирајуће питање на које помислиш сваког дана - да ли ћу икада урадити нешто због чега ће ме људи памтити? Тако и помало, помало па ме удари напад радичегасамуопштерођен.

Оно што сам уопште хтео да кажем овим текстом јесте:

-Ако имате своју идеју и циљ поднесите жртве ма колике биле да би је остварили, макар то био и Ваш живот. (наравно да то није нека смешна идеја која вам је пала на памет пре неки дан)

Људи ако имате свој циљ, па колико он апсурдно деловао, верујте у њега јер радом и вером можете све постићи. И сматрајте се срећним ако знате због чега живите и дајте све од себе да то постигнете и никада не очајавајте, јер као што је неки паметан чова рекао - "Границе су тамо где их Ви зацртате". 

Гледам овај фејс где си у стању да проведеш 3 сата бленући у статусе младих, начитаних глава који редовно анализирају цитате почевшише од Мике па све до Балашевића. Деактивирам то и одма се одем на нешто следће, не знам увек сам имао неку потребу да пишем, па макар то нико и не читао волим да некако избацим све те мисли из главе.

У шта су се данашња деца претворила поред ових компјутера, аскова и осталих срања је просто невероватно. У парку где смо као клинци проводили по цео дан сада седе само маторци и деца која немају ту привилегију да иду на фејс, јер забога њихов отац по цео дан игра покер на истом. Склањам се из собе у собу да читам да не би слушао звуке игрице који буразер млађи од 6 година већ пети дан игра без престанка док лопта стара испумпана са којом се некад играо, док није открио "чари" компјутера, стоји у дворишту. Иначе не морам ни да напомињем како је данас срамота да те виде да читаш нешто, а да случајно није неки "бестселер" од Сање Маринковић, Сузане Манчић, која је са снимања "филмова" прешла и на књижевност, и осталих популарних типа 50 нијанси сиве књига.

Џабе ово пишем када се ништа неће променити, јер је ионако до сада све отишло у три лепе. Мој Вам је савет драги читаоче, ако те буде, да ако имаш фејс или нешто слично и као и ја не можеш да се скинеш са њега по 3 сата, а не знаш ни сам зашто, деактивираш и почнеш да живиш. Као што је рекао Буда проблем је у томе што мислимо да имамо времена.