Атлантида

Изгледала је прелепо у мраку, а опет тако нестварно. Зауставио сам је на тренутак, само како бих се на неки начин уверио да је ту. Стала је и подигла поглед према мени. На тренутак док јој је улична лампа осветљавала њено лице све око мене је нестало, људи више нису постојали, осећао сам као да лебдим у неко бесконачном простору окруженом звездама док је у средини стајала она, тако сићушна и нежна. Плавим очима, пуних суза, са својим јединстеним, утешним, осмехом гледала је у мене. Пољубио сам је и загрлио. Осећао сам се тако беспомоћно, јер нисам знао како да јој помогнем.
Са њом сам се осећао као некада, у њој сам нашао тај део себе за који сам мислио да је давно изгубљен. Смејали смо се заједно, у нашем малом свету, док би делили задњу цигарету. Опет је у мени пробудила То осећање, које је дубоко у мени остало као искра која се спремала да заувек нестане док није наишла она и опет је распламсала..