Атлантида

Излазећи из аутобуса и пробијајући се кроз хрпу људи кренуо сам ка кући. Као и сваким даном, после завршене рутине шетања пса и још неких ситних послова, погасио сам сва светла у кући сем једног, скувао кафу и завукао се у кутак и дао читању књиге. Палећи цигарету насмејао сам се, без разлога, само сам био срећан, после дужег времена једноставно срећан. Сваким гутљајем кафе, прочитаном реченицом и новом цигаром све сам више тонуо у свет књиге коју сам читао. Уобичајно тешко ме је било "пробудити" током уживања у доброј књизи, али сад ми је нешто омело пажњу, нешто сасвим безвучно, а опет тако јако. Испивши гутљај кафе, спуштајући главу према књизи опет сам осетио и још један глупи смешак вратих немој соби. Био је то њен мирис. Мирис помешан са њеним омиљеним парфемом и трунчицом ње саме. Био је једва осетљив, а опет имао је такво дејство као да је она поред мене, у мом загрљају. Све више сам излазио из света књиге које сам читао како бих маштао о њој. Било је то сасвим ненамерно и неприметно. Са осмехом сам размишљао о данашњем времену проведеном са њом. Осећао сам је поред мене, њене руке на мојим бутинама и њену главу наслоњену на моје груди, као да ми је неведљива сила задавала притисак. А онда бих се на секунду пренуо из "сна" и осетио благу тугу што није поред мене да би истог тренутка благи мирис њеног парфема замирисао и то је било довољно за још један глупи смешак. Маштао сам о њој занемарујући што и даље окрећем странице и прелазим очима преко, сада већ, "празних" редова. Дим полуизгореле цигарете се извијао према плафону, кафа се хладила, књига постала безначајна, то вече она је била моја дрога.