Атлантида

Како живети вечно? Шта то значи? Да ли да неко може бити бесмртан?
Као клинац сам имао период када сам редовно плакао јер ми је било криво што не можемо да сви живимо заувек. Одувек сам желео да људи нађу неки лек помоћу којег би могли сви да живимо док нам паметни американци не одреде датум смака света. Сада схватам да уствари није битан временски период живота, већ шта смо урадили за све то време. Ко онда живи вечно, ко је бесмртан? То су сви ти људи који су оставили неки велики тј. битан траг у досадашњој историји. Већина људи живи за дан када ће сазнати због чега су рођени и то углавном брине тинејџере и то иритирајуће питање на које помислиш сваког дана - да ли ћу икада урадити нешто због чега ће ме људи памтити? Тако и помало, помало па ме удари напад радичегасамуопштерођен.

Оно што сам уопште хтео да кажем овим текстом јесте:

-Ако имате своју идеју и циљ поднесите жртве ма колике биле да би је остварили, макар то био и Ваш живот. (наравно да то није нека смешна идеја која вам је пала на памет пре неки дан)

Људи ако имате свој циљ, па колико он апсурдно деловао, верујте у њега јер радом и вером можете све постићи. И сматрајте се срећним ако знате због чега живите и дајте све од себе да то постигнете и никада не очајавајте, јер као што је неки паметан чова рекао - "Границе су тамо где их Ви зацртате". 

Гледам овај фејс где си у стању да проведеш 3 сата бленући у статусе младих, начитаних глава који редовно анализирају цитате почевшише од Мике па све до Балашевића. Деактивирам то и одма се одем на нешто следће, не знам увек сам имао неку потребу да пишем, па макар то нико и не читао волим да некако избацим све те мисли из главе.

У шта су се данашња деца претворила поред ових компјутера, аскова и осталих срања је просто невероватно. У парку где смо као клинци проводили по цео дан сада седе само маторци и деца која немају ту привилегију да иду на фејс, јер забога њихов отац по цео дан игра покер на истом. Склањам се из собе у собу да читам да не би слушао звуке игрице који буразер млађи од 6 година већ пети дан игра без престанка док лопта стара испумпана са којом се некад играо, док није открио "чари" компјутера, стоји у дворишту. Иначе не морам ни да напомињем како је данас срамота да те виде да читаш нешто, а да случајно није неки "бестселер" од Сање Маринковић, Сузане Манчић, која је са снимања "филмова" прешла и на књижевност, и осталих популарних типа 50 нијанси сиве књига.

Џабе ово пишем када се ништа неће променити, јер је ионако до сада све отишло у три лепе. Мој Вам је савет драги читаоче, ако те буде, да ако имаш фејс или нешто слично и као и ја не можеш да се скинеш са њега по 3 сата, а не знаш ни сам зашто, деактивираш и почнеш да живиш. Као што је рекао Буда проблем је у томе што мислимо да имамо времена.